Otadžbina

РЕМОН. ОД МАРИЈЛ ИШАРА.

— Дакле ви сте разумели ове што сш ја говорила са сестром. Ви сте наше поверење тако злоупотребили, ви, Ремоне, ви !... — реча она јецајући таким гласом да да бих ја најволео да ме је онога часа земља прогутала. Ми бесмо обоје тако узбуђени да нисмо ни опазили каквим језиком говоримо; она мене зове Ремоне , ја њу Маро, ја јој држим обе руке у својима и говорим о мојој љубави а она ме не отискује од себе; наше очајање беше учинило да на све заборавимо-; никаква исповест није више била нулша. Најзад је моје кајање дирну у срце и ја сам је утешио. — Ја сам крив , рекох ја пошто се мало утишала, али, Маро, шта сам могао чинити? Ја сам се бојао да не изубим вашу наклоност. ГТреварио сам вас онда када се нисмо ни познавали; ја нисам ни слутпо онда да ћу вас икада више видети, ја нисам још знао да вас волем а међу тим моја прва погрешка беше ми запечатила уста...- Али после, Ремоне, за што ми писте све признали? Ја бих вам опростила, ви знате врло добро... кад... кад вам ето и сада праштам ... — додаде она тако тихо да сам једва чуо. — Маро, Бог нека вас благослови за тај опрошта:ј. Да ви знате како је мени би.чо птто сам доцније морао да варам вас. својега доброг анђела! — ГТа лепо. ако сам ја одиста ваш добар анђео, кажите ми све, Ремоне, ви сте морали видети да... Најзад... ви сте могли читати у моме срцу, као што сам ја можда прочитала у вашем? . .. — и она застаде мало у својој слаткој невиности. — Да, ја вас волем ! — викнух ја упадајући јој у реч — Па онда, шта вам је сметало да ми све кажете? Ја сам помишљала да имате какав разлог јачи од љубави, Ремоне, можда сте се већ обећали ?. .