Otadžbina

РЕМОН, ОД-МАРИЈА ИШАРА

41

присебни људи не допуштају песимизму да им напада на благајницу народнога напретка, и у њих чак ни Бајрн, који је био леп скептичар , није био у стању да оснује школу очајања. Међер су ти Инглези баш прави особењаци !... 20 Сутра дан, када сам вцдео Мару, учини ми се да је брижна , и већ задрхтах за нашу љубав, али ме једним осмејком опорави. Сер Џорџ баш се разговараше са грофом о појединостима својега даљег путовања Говораху о Риму. Напољу и Налерму. Ја се тога нисам плашио, прво што се већ знало да ће они за недељу дана отпутовати, а друго што се бејах решио да идем за њима. Ја казах Мари своју одлуку чим остадосмо на само, и она ми захвали. — Небеска милости! Захваљује ми што ја морам да идем за својом душом. Пошто смо се слатко наразговарали о плановима за то путовање. окретосмо озбиљно говорити о нашој будућности и ја исказах своју зебњу односно пристанка сзр Џорџевог да се ми узмемо. — Не бојте се ■— рече ми она — мој је отац човек који зрело цени и људе и одношаје. Моја и моје сестре удаја то је главна брига његовога живота; он не ће ни пошто да заложи своју реч док мени не буде двадесет година, и он тражи од мене да најпре добро познам свег пре него што, по његовом изразу без околишења, бацим лутку за љубав мужа! — Ама — рекох ја — хоће ли он икада пристати да вас даде странцу ? — Ви нисте за нас странац, Ремоне, моја је мајка била Францускиња. — Одиста? — Дабоме, а после мој је отац философ. В и најбоље знате, продрзљивче, да сам ја дошла у Италију да тражим себи ђувегију.. —