Otadžbina

46

РЕМОН, ОД МАРИЈА ИШАРА

ја читав месец дана бегао, Смрвљеи при помислу на моје кобно порекдо и на моју оиротињу , ја већ хтедох жртвовати своју љубав, док тек моје орце стаде ми диктирати ове речи. — Господине, ако човек не вреди ни по чему другоме ; већ по имену које носи, и:ш цифри годишњих прихода? онда ја сам себе осуђујем. Али ако љубав према свему што је добро и поштено , ако великодушне аспирације вреде иешто на овоме свету , ако оданост , нежност и вера могу ишта да вреде иред богаством, онда сам ја може бити достојан вас. Једно смем да кажем, господине, па макар како ви о мени мислили, а ја то осећам овде, ја бих усрећио Мару, она би се мноме поносила! Мени се чинило да су те истине које изговарах јасне као дан. Међу тим мене је коштало нечувеног наггрезања и храбрости да то изговорим; мене беше страх од Маринога богаства; злато је упрљало тако много чистих ствари, да осећању није ласно гдегод се богаство умеша. Сер Џорц ме је посматрао као да чита моје мпсли; и против моје воље поцрвенех. — Ах младосги — настави он — безазлена младости, ти мислиш да човек на свету може слушати само своје срце а да не буде кажњен , ти мислиш да свака породица може шале, само ако хоће. и без икакве опасности, раскинути вериге предања и скинути јарам својега имена... Ви сте ме рђаво разумели, драги мој, када се правдате што нисте богати. У вашим годинама ја сам би сиромашнији него што сте ви сада. То су трице. За ме вреди име колико и човек. Али баш и да сте киез или херцег, вама је тек двадесет трећа година, ви још немате појма о животу, јуче сте са скамије школске. још нисте ништа ни видели, а камо ли што урадили. Људско друштво тражи од правог човека мало више а не само рудимента осећања. Зар вашем искуству и познавању живота да поверим своју кћер? Тави би обоје били без обране наспрам