Otadžbina

РЕМОН, ОД МАРИЈА 11ШАРА

4 Ј

Како бејах несрећан и не помишљах да ће се опазити у друштву што ме нема; беше се смркло ; из далека сам чуо по који комад мелодија што их Мабел свираше на клавиру. — Тако је то — помислих у себи — тамо су породичне радостц, сестринско пријатељство, љубав женина, љубав очинска, а овде ? Усамљеноет, очајање. Очи ми се напунише суза, кад погледаш© Садашњу слику мојега живота. = 0 мајкО МО.ја ! Ти СМ у подобном положају живота имала. б&јј своје дете Д& га притиснеш на своје груди. Ја, ја неАам никОга, ја сам сам... На једаи пут углодах у мраку нешто бело. Ја одмах лознадох Мару и полетих јој на сусрет. — -Ја вас траЈЖИхМ, где сте за Вога, бацили сте ме У бригу ? — Маро, Маро — викнух — зар ви не знате ништа ? — Ништа, Ремоне.... Али ви ме плашите, шта се то догодило ? — Ви иолазите .. Наша љубав, наша срећа, наша будућноот, све је пропало ! На ове моје речи она задрхта, али узе ми обе руке и покуша да мене храбри и да прикрије свој страх. ■Та јој испричах потанко свој разговор са сер Џорџем. Она ме је слушала престрављена. Да би боље разумела, молила ме је да јој тај наш разговор испричам још један пут из почетка. Ја бејах запамтио сваку речду из те сцене која беше уништила све моје наде; она је сваку очину реч тумачила и давала јој смисао много тачнији, но ш.то сам ја умео. Када сам свршио, она се приГра мало па онда рече: — Ја знам оца врло добро, Ремоне, и за то ни мало не верујем да је он тако равнодушан на спрам страдања срца, као што се прави; он је обожавао нашу мајку, и у његовој нежности за нас, има много тога осећања за покојну мајку. Отацбина XIII. 4 9. 4