Otadžbina

44

МИСЛН II САЊАРИЈЕ

Нека зора са источи, Загрљене нађе нас!" Што у њеном беше гласу, То подсмешљив тврди лик И све стаде у ужасу, Игра, шала, смех и клик. Ал' се диже с прам престола , Дагестански млади Кан, Око му је пуно бола, К'о јесенски, мутни дан. Он се нагло из сна трже, Отуривши чибук свој, Па на срце руку врже, II овако рече њој : „Аллах знаде шта је ствар'о, Његова је силна моћ, Ја те љубим, ох Тамаро! Буди моја једну ноћ.« Опет жагор разви крила, И сантура звони с' њим, И свечано са наргила, Дизао се хладни дим. А кад сутра на висини, Милозрачни сину дан . Хладној реци у дубини, Лежао је млади Кан. И Терек се чисто жури, Па срдито баца вал, И са пеном тутњи, јури,

Кроз неравни Даријал.... 1 августа 1 о 8 3 год., Београд.

ЈЗ ојиси ав.