Otadžbina

ВЕРЕНИЦИ

531

«Ја вас чекам." Окрено се да поздрави дон Абондија и затим упути се према цркви. За њим оде свештенство полак у гомили, полак у реду; оба сапутника остадоше у соби сами. Неименовани стојаше сав у се прикупљен, замишљен. нестрпељив да дође час да иде и да опростн мука и затвора своју Лучију ; сада је његова била у посве другом смислу, него што је била дан пре ; па његово лице изражаваше јаку узбуђеност, која се неповер .Бивом оку дон Абондија могаше лако чинити нешто горе. Овај га шкињећи погледаше и хтео би с њим да чочне пријатељски разговор. (( Али, Ј> мишљаше, (( како да му кажем ? да лн још да му кажем : радујем се ? Да се радујем, чему ? Што сте све досад били антикрист, а сад сте се најпосле одважили да будете поштен човек као и други ? Леп поздрав ! Ех! ех ! ех ! ма с које стране да окрећем, честитке неће да кажу што друго него то. Па ако је истина, да је постао поштен човек . тако ванезапу ! имамо у свету толике доказе за то и због различних узрока! А најпосле, шта знам ја ? А овамо треба с њим да идем ! у онај замак. ! 0, цаба и посла ! џаба и посла ! џаба ! Да ми је то когод јутрос рекао? А! само да ми је одавде да читав изађем, хоћу већ показати сињори Перпетуји, како ће ме овамо силом терати, кад нисам морао ићи ван мога деканата : те како ће сви пароци из околине да дођу, па чак и они издалека ; те да ја не могу остати за њима ; те ово, те оно ; па сад да се уплећем у такве послове ! Баш сам несрећан! Тек нешто морам овоме казати." Па премишљајући овако и онаћо, баш се домислио да би му могао рећи : никад се нисам надао тој срећи, да ћу се наћи у тако уважену друштву, и бапт да зине, кад ето ти коморника унутра са ондашњим пароком и јави, да је жена у носиљци ту, а онда се окрену дон 44-