Otadžbina

ПРЕКО ГРАНИЦЕ

587

и дубоким снегом покривона. Војници нису могли пењући се употребити своје оружје, јер се нападач морао пушком помагати као тојагом само да се пење. Тек када би дошао на 80 метара до шанца на чистину, коју је бранилац направио — могао је наш војник да пуца. За цела ова три сахата што се наш војник, онако мокар од гажења Косанице, пењао, не 6и ли се толико прикучио непријатељском шанцу да би могао своју пушку употребити као оружје, за све то време он је био нишан непријатељским мартињачама. Изнурена од напрезања и десеткована од непријатељских куршума стизала је наша војска на ивицу оне чистине пред шанцем, и сад се од ње тражило да под густим плотунима скривеног иза грудобрана непријатеља претрчи ону дубоким снегом покривену чистину, да пређе преко јендека у којима је било 2 метра снега, и да се уз грудобране успење те да ускочи у шанац.... За све време овог очајничког напрезања и наступања наша пешадија није имала скоро никакву вајду од своје рођене артиљерије, јер је она била поетројена тако далеко од непријатељских утврђења, да њене гранате ниоу браниоцима могле ништа шкодити, само су ломећп грање над главама сопствене пешадије ову узнемиривале. Најближе одстојање са којега су наше батдрије дејствовале износило је — 3800 метара!.... Само једна брдска батерија успела је да се приближи непријатељском шанцу до на "2000 метара. Па и ову слабу ггомоћ имала је наша пешадија само при првом и другом нападу Самоково, а ири трећем није оа&лио ни један иољски т ои. Само су по кадкад два брдска топа давала знак да им је послуга у животу. Је ли дакле чудо што се под оваквим околностима и при оваквој употреби трупа нису могла освојити самоковска утврђења насилним Фронталним нападом ? Али зар није било другог начина да се та утврђења заузму, или бар да се паралишу ?