Otadžbina

ШЕТЊА ПО ОБЛАЦИМА

стано. Мп викасмо, «да живи краљ! и и са свију страна разлегаше се исти узвмк. Ми чусмо врло добро: «Пријатељи, зар се не бојите ? Да нисте болесни !" Боже, ала је то лепо ! Ми молимо бога, да вас сачува ! Збогом пријатељи, Збогом!" Ја бејах тронут до суза. таким искреним поздравима од сељака. «Ми смо чешће силазили ниже, да би их могли чути, и опет се пењали у виснну. Најпосле остависмо лопту да силази према једној широкој ливади. На путу нам беху нека дрва и ја се бојах да нам грање не процепи лопту. С тога избацим две Фунте терета и лопта се попне изнад њих. Прешли смо више од 40 метара на једну или две стопе над земљом Сељаци трчаху за нама, не могав нас достићи, као деца кад јуре лептире по ливади: Најпосле се заустависмо. Сељаци се скупише одмах око нас. Мало за тим дођоше коњаници гроФа Шартреса, гроф Џемс и Фагер Енглез, који су ишли за нама још из Париза. Не беше краја поздрављању. Али ја прекидох, рекав : «Наш иут није свршен господо, ја ћу опет у висину. — Шта, опет на пут ? — Да, ви ћете видети. Кад хоћете да се вратим ? — Кроз пола сата. — Е па добро, кроз пола сата ја сам ваш." «Роберт сиђе из корпе као што бесмо уговорили у путу. Тридесет сељака ухватише за конопце да држе лопту. Ја рекох грофу Шартресу : „Господару ја полазим," а сељацима: «Пријатељи , пустите сви од један пут конопце, кад вам ја дам знак." Не прође млого а ја полетех у висину; за десет минута бејах на 3000 метара; не видех ништа више на земљи." «3а десет минута од пролећне температуре пређох у зимњу. На висини од 3200 метара, барометар стајаше стално, што беше знак да се више лопта не пење. Прсти ми озебоше толико , да сам једва могао држати перо. Више ми није ни требало, јер лопта нити се пењаше ни силажаже; крегаше се хоризонтално. »*