Otadžbina

12

Р 0 Д И Т Е Љ И

брига, и како ее она неће удати, јер ће она то већ иустити њиховим женама у уши.... Писма однесе Благоје Петровић у Шабац. Очекивалн смо само да нам отиише. Чича Јова носто већ мало разговорнији. Све ирича о Бошку. Дођу му тако људи, ои седне с њима, донесе им се ракије па пију. Он мало, мало — на тек викне стрина Марицу: -— Дај де ми то иисмо! —- вели. Она извади нисмо из недара, на, ко је писмен он чита, стрина Марица нлаче, а људи слушају. Онда им чича Јова „толкује" ко да је и сам тамо био. Вели : — Није то тако лако бити војник! Ето и ја сам војник од кад је ирви „зекцир" — па тешко/.. Треба ту изаки пред стсрешину иа стати овако — и ту чича Јова устане па стане но војнички — па кад му изађеш треба се ту „луктирати - ', па онда ту треба сваку реч измерити: — неће старешина да трпи да му ти иричаш овај и онај.... А то је, болаи, само народња војска, ал ово.... ово је стајаћак. Нема ту, него кад корачи — треба да се тресе земл>а лод њим; а кад говори мора да сече.... — Ја, Ја!.. тако је! -- веле људи, — А он, болан.... јес чуо шта му само вели канлар? -— Добро вели ! — И то још нрвих дана!.. Шта ће тај урадити иосле? — вели чича Јова. — Што ваља — ваља! — Ваља бога ми! Спаси бог!.. И чутурица пође од руке до руке. Стрина Марица једнако нлаче. Нисам видео двоношца да толико суза нролије; чудим се само како није ослеиила!.. Несмеш, просто, поменути Бошково име! Па онда мало мало — па зовне Босиљку. Тек се примакне нлоту иа викне: — 0 Стеванија! — Ој!