Otadžbina

16

1' 0 Д И Т Е Љ И

— Е то немам. — А ви'ш ја имам. Велим ли ја синоћ: одрешићу се пре него што ме свежете.... Наручио сам ја још нре три дана 1 'анку бошњаку да ми добави рибе, иа, добавио чово сома има пет ока.... — Е, онда ћу остати! — Тако! — рече чича Јова. Ручасмо боговски. Наредио лепо чича Јова те испекли „варку"; није да је масна него кипи.... Кад би свакад овако било, ја никад не бих мрса зажелео. 'Написмо се вина што га само наши поцерски виногради могу дати.... Пошо ја иред вече кући на ми све игра пред очима; није, да рекнеш, да сам пијан, ал тек, тек.... помећем језиком , види се то.... Спремим ја то иече све: и коњима зоби и напуним вреће шеницом па у зору — у Шабац. Изађем рано на пијацу, продам жито, дам у пошту писмо што сам га за Бошка написо, најире сам нрелеиио марку од двајест пара; знам ја, море, све како то нде. Онда се вратим у чича Алексину мејану. Кад ја тамо а седи један војник. Приђем му ближе па га запитам: — А одакле но ти би рођаче? — Из П — Од кад си у војсци? — Јесенас прошла година. — У ком си баталиону? — У нетом. — А нознајеш ли ти неког Бошка Смиљковића? — Како не бих познаво — вели — кад смо у једној чети? — Па како он, славе ти? — Добро, вала Богу! — Је ли здрав? — Ко дрен! — Зна ли „учење"?