Otadžbina

692

ПРОСВЕТНИ

ПРЕГЛЕД

Из свега овога прво нам пада у очи, да се, ни у писму министрову, нп у предлогу одборовом, нигде не иомињу данашње реалке, реалка београдска и ужичка. Ако се мисли, да оне остану као што су, онда би развијање гимиазија па класичне н реадне била права непотреба и луксуз за нас. Ако се мисле и оие у овоме преуређењу, ако се мисле: да се ове средње школе реформшну у томе смислу, да се боље задовоље захтеви општега образовања у средњим школама и спреме њине за више науке, захтеви, укратко, и класичнога и реалнога образновања у нашој земљи, онда је погођена нрава потреба, и преуређење њино само има да пази да је што бол>е задовољни. Ми смо на историској основици изложили укратко цео развитак средњих школа гимназија и реалака , и ако би нао ко запитао: које је образовање данас у Србији потребније класично или реално, ми бисмо с најдубљим уверењем одговорили: да је у добу индустрије и културне борбе за опстанак нарбда, Србији куд и камо потребније реално образовање, али иаметно реално,, и да је већина одборска пуно права имала гато је реалпих гимназија предложила више но класичних. Но онда нам је неразумљив предлог мањине, који тражи, да се реално образовање и не дели од класичнога, а по коме би опо било веома мало реално. Имамо да кажемо још нешто о ономе одређивању колико нам каких гимназија треба и где оне да буду. Нама то одређивање изгледа врло идеално. И сама питања: каквих нам гимназија треба, колико, ваљало би више да се решава према животним потребама, према придикама које се јављају у животу нашем. Али питања колико гимназија да буде и где оие да буду, имају сасвим да се решавају ирема местимичним аотребама, а не жељи нашој. Ваља одредити само колики је број ђака потребап за једну целу гиназију, а колики за једну нижу гимназију, па министар просвете, по закону, ваља да може да је ту отвори и без скупштине. Оне пак, које немадну довољан број, валл затворити а у будуће их и ие отварати. Ми можемо зажелити и решити, да на пример отворимо једну гимназију на Јастрепцу, једну на Ртњу, једну на Руднику, Павлену итд. Па шта ће бити? У њима неће бити ђака и ми бисмо их затворили, а отворили онамо, по варошима, варошицама и паланкама, где се нагомилао највећи бг»ој ђака. Јасно је дакле да и данас свуда, макар и не потпуио свесно, увек решава број ђака где да се отвори која школа. Друго је са стручним школама у које долазе ђаци из целе Србије. По нашем мишљењу дакле где и колико гимназија да буде, то ваља да реши број учепика. Онде, где он буде довољан, остаје