Otadžbina

КАРАЂОРЂЕ И РУСИ.1А

77

га упита када се можемо састати. Он му је изговорио тму неучтивости и завршио је речима ,,све би вас иаљало иосећи; меии требају војске, а ја их ни од куда не видим;: која је мени вајда од посланика , су чим и за што је ен овамо дошао?" Мој изасланик беше бо.јар Раети, кога ми је кнез Иисиланти иридао за Турску иреииску, и он се од Црног Ђорђа вратио иолу мртав. Мало после дођоше к меии неки Срби, који ми не само потврдише Растијеву иртгау, него ми још саотитише да су сви саветници и многи други скупилк се код Црнога Ђорђа да му кажу како је његов корак у садашње време био неразмиШљен, када њихово благосгање зависи од Русије, и да захтевају да ои мене прими како се ирпстоји, и да ради по мојим упутствима. УверившИ се да он неће доћи к мени, ја одох њему. Испрва ме је нримио врло хладно; послужише ракијом и ја сам морао да пнјем толико исто колико и он, само да задобијем њогово пријатељство, које се од тога часа међу иама утврдило, јер сада сваки дан долази к мени, распитује о свему, и тражи савета. Дошао разговор и на устројство њихове земље; како он, тако и остале старешине јако наваљују да се то питање реши, да би видели чега им се ваља чувати. Пуномоћници српски изјавили су Црноме Ђорђу и осталима да су они мене захтевали да их научим како ваља собом да управљају, да им нокажем како ваља уредитп власт, и шта ће бити чија дужност. Видећи да би ми живот био у опасности, ако би им ма што одрекао, ја сам био принуђен да према жељама свакога од нпх, саставим о томе акт , ко.ји сам им прочитао, али сам одмах додао: да све што ја урадим не вреди без највишега потврђења, јер без тога неће нико њихову владу признати. Онп се са тим сложигпе, и ја се радујем што сам у одношајима с овим „свирзшимљ" иародом, добио бар нетнто времеиа. Ја иисам нп то пропустио да им објасним како је за сада тешко очекивати за њих потпуну независност, и како .је и за њих саме боље да за сада остану нод врховном влашћу Портпном а да се задовоље с тиме што ће имати свога