Otadžbina

КЊИЖЕВ1Ш ПРЕГЛЕД

507

кајати, што га је таквог нред децу изнео, само кад га још једном са пажњом прочита. Тако писац долази до еумопрних атома умишл>еним механичким дељењом истога. Он изводи релативну тежину атома из релативних тежина тела. Гасне густине елемената сравњује према водоничном атому ;= 1. Њему гасне густине елемената представљају и атомске тежине њихове. Њему је најмањи делнћ елемената атом, а најмањи делиК једињења молечил. Он изводи атомске тежине из гасовитнх елемената непосредно, а кад их извади из гасовитих једињења, не назива их атомским, веК спајним тежинама; он истина мало даље идентиФикује атомске и спајне тежине, али Је то само речено, без икаквог међусобног упоређења тих тежина. Писцу су еквиваленти исто што и атомске тежине. Писац изводи законе волумског једињења елемената без и једног опита; истина на крају овог предавања показује волумски састав воде, али то чини са свим засебно, а осим тога тај један опит није довољан за извођење горњег закона. У овом иредавању тако је измешана теорија са емпиријом, да се не зна које коме служн као основа; често изгледа, да су неки емпирични закони из теорије изведени. .Га наведох овде само важније, али крупније грешке овог одељка. Појамно је, да ђаци неће имати никакве користн од овог предавања. Писац износи у овом предавању н таблицу елемената, са атомским тежикама њиховим. На тој таблици пада ми у очи то, што поред неких елемената стоји по неколико бројева (до четири), као атомске тежине њихове: међу тим нигде није казато, шта значе те различите атомске тежине неких елемената. Ако је писац хтео тиме да покаже, како се код тих елемената, при разним одредбама, долазило до разних атомских тежина, онда је н код свпју осталнх елемеиата могао наћи по неколико различитих атомских тежина. Но ја држим, да деци не треба говорити о том тумарању хемнчара, при одредби атомских тежпна; већ код сваког елемента треба ставити по једну, најтачнију атомску тежину, а остале са свим пренебрећи. На овом месту приметићу нешто о називу елемената. Писац овог дела, као и неки други наши млађн хемичари, србе латинска имена елемената, замењујући им латински наставак „ит," српским „је" ; тако н. пр. алуминијум, магнезијум, силицијум, калијум, цезијум и т. д. прекрштени су у алуминије, магнезије, силиције, калије, цезије и т. д. Ја држим да нико нема права мењати имена елемената, јер је то својина проналазача њихових. Кад је н. пр. Бунзен, чедо свог научног рада, назвао цезијум, то држим да нико нема ирава мењати то име. Није ни уиутно мењати та имена, кад оу у целом свету примљена. Чудно ми је то, да је ова промена потекла баш од оних л.уди, који траже класицизам, који траже учење ла-