Otadžbina

лоштовдњу твојих великих врлина, у захвалноети за твоје велике заслуге, којима си задужио Србију. Никада до сад иисам то.шко осетио колико су моје снаге слабе, као што то осећам у овом тренутку. С тога се ја нећу ни унуштати у анализу твојих великих дела. 0 њима ће други твоји ђацд, далеко елособнији, и као твоји наеледници у науци , далеко иозванији од мене, нагшсати читаве књиге, које ће бити вечити сноменици твЈЈе славе, сломеници већи и леиши од свију слом.зника у мрамору и тучу. У тим књигама биће доказано да је Јосиф Панчић у српској науци о природи оно исто, што су друга два бесамртника за с^иски народ, Вук и Даничић, у срцској науци о језику и о народноети сриској. С тога ћу се ја ограничитп да еамо неколико речи кажем о ономе, што ми је мисија у овоме тренутку, а то је, да се у име срнског лекареког друштва опростим е тобом, учитзљу драги, да те у његово пме ноздравим у тренутку, када полазиш у бесмртност. Између безбројних твојих заслуга једна је: што си највнше доиринео да Србија добије толико лекара, да је могло постати и срнско лекарско друштво. У оно доба, када је највиша сриска школа, лицеум, ноклањала готово искључиво евоју пажњу образовању правника, ти си први ночео да нае учиш срицати и читати у величанственој књизп ирироде, ти си нас водио по овој лепој земљи српској, да нам покажеш сваки град и свако село, сваку реку и сваку планину, да иам покажеш све богаство ерпске Флоре и Фауне, и све рудно благо Србије. Поигго си нас познао са утробом сриске земље, у дну њених рудника и величанствених