Otadžbina

С Е Л> А II К А

— Де ти јетрвице ! — Што, ви најпре? — упита Анђелија. — Ајд најпосле. Дед Стано: »Маглица се пољем повијал: И запеваше: »Маглица се пољем повијала. »То не беше ни маглица сама, »Већ то била. Ђурђевица Мара »И она се с деверима кара: »у,Ој девери моји недевери ! »»Не газ'те ми мога винограда, »»Што је Ђурђе болестан садио, »»Сваку лозу сузама залив*о с<<< ... — Шта велнш јетрвице? — упита Марта. — Лепа песма! — рече Анђелија. — Де ти једну ! — Не могу да се сетим ! — Шта не можеш?... Де једну девојачку ! Анђелија се замисли. — Јеси л' се сетила ? — Јесам. — Дела! — рекоше у један глае и Марта и Стана. Анђелија запева : »Где ћеш бити мала Кејо »Да довече дођем?« »Ја ћу бити у ђул башчи »Босиљак сејати. »Босиљак ће мирисати: »Ио мирису ми дођи!« »Где ћеш бити мала Кејо »Да довече дођем ? <с »Ја ћу бити у вајату »Дукате низати. »Дукати ће звекетати : „По звекету ми дођи!«.... Анђелија ућута. — Чисто ме мину жеља — рече Стана. — И мене! — рече Марта. — Видиш, кадивице, како се договара ? — Видим — рече Миленија. — Како ти шараш те чарапе? — упита Марта Анђелију. — Ето, види.