Otadžbina

5 б 0

ДОБРОВОЛ. АЦ

Да уз један брешчић уочљнв узиђе, Хтеде српски барјак тробојни отети, Што се на брежуљку поносито вио, Ал барјактар Лука уз њега је био. 26. То бејаше брешчић у ком лежи благо, Што га Лука с Ивом тражаше за наго. Стај'о је узвишен у почетку горе, Па кроз борје беше на угледу свима, И Србима, што се на планини боре, 11 на равиом пољу турским редовима, Ту је место било за стег српски дичан, Ту је млади Лука стај'о непомичан. 27. Ал' кад црни Арап већ на брешчић дође,. И застави српској несрпљиво пође, Херцеговац млади у разјару паде, Кроз срце му нека чудна ватра прође, Те заставу своме помоћнику даде, И на мегдан црном Арапину нође. Ућуташе пушке, крв се преста лити, Све гледаше само, шта ће сада бити. 28. Страшан Арап бсше: лице угљен правн, Стресо бн се човек, да се у сну јави Очи пуне ватре и пркоса нека, Прћаве му усне дебеле и гадне, А бели се зуби кезе из далека Плашљив би свак мор'о од страха да падне. Али Лука ћути, па јуначкп ступа, И Арапу црну све ближе приступа. 29. Осу Арап неке, ваљда турске речи, И показа зубе, а очи избечн, Па јатаган диже, да по Луци лупи, Лли Лука својим јатаганом ману, Те заклони главу и мало одступи, Али опет оста сталан на мегдану. По образу белом оган. му се вио Румен је и диван к'о девојка био. 30. А грдан је Арап к'о утвора стој'о, Гледао га злобно, ал се није бој'о. Научио беше да мегдане дели, Па на Луку опет замануо злобно, И у мало није постиг'о што жели Луци се јатаган примицао кобно. Ал кад му се хтеде да дотакне груди, У младом се Луци силан бес пробуди. 31. Па цикну и јурну на Арапа гадна, Али он је стај'о као стена хладна.