Otadžbina

572

В Е Р Е Н И Ц И

монте, који је употребљавао записнике санитетског одбора и био у спорлзуму са Тадином, који је нарочито добио налог, који је био на реду други, ако се читалац сећа, истим послом и с истим успехом. После два или трн дана, 18. Новембра издаде губернатор објаву, у којој наре1,иваше јавне свечаностн поводом рођења краљевића Карла, првенца краља Филипа IV., а нн помишљао, или ни бринуо се није за опасност од велике наЕале света у таквој прилици: све као и у обично време, као да му није ништа било ни говорено. Овај човек беше, као што је већ речено, славни Амброзо Спннона, послан да у овом рату буде вођа и да поправи погрешке дон Гонсала, а узгред да буде и губернатор, а ми можемо овде узгред споменути, да је он умро после неколико месеци у истом том рату, до кога му је било толико стало; а умро је не богме од рана на бојном пољу, но на постељи. од бриге и дерта, од замерака, увреда и непријатности сваке врсте, које Је искусио од оних, којима је служио. Историја је оплакивала његову судбину и замерила је непризнаиању оног другога; она је брижљиво описала његова војничка и политична дела, хвалила му је увиђавност, радљивост, постојанство; могла је потражити и шта је учинио са свима овпм својствпма, кад је куга претила и посетила народ, који је био поверен његовом старању, или боље рећи, његовој самовољи. Али оставивши замерку на страну, што умањава дивљење овом његовом понашању, што изазива друго и веће дивљење, то је понашање самога народа, хоћу рећи, онога, који још нетакнут заразом, имаше пуно разлога, да је се боји. Кад дођоше ови гласи из места, која су тако зло заражена била, из места, ко.ја су око вароши као у једном полукругу, гдегде у растојању од ње једва осамнаест или двадесет миља, ко не би помислио, да ће се у њој показати општа узбуђеност, жеља за предупређивањем каквим-таквим, бар неки празан немир ? Ипак ако се белешке онога времена, у чему слажу, то је у тврђењу, да од свега тога није ништа било. Невоља од лањске глади, притисак од војске, душевна клонулост, чинише се да су довољни да објасне умирење; на пијацама, у болтама, по кућама кад би ко изустио реч о опасности и споменуо кугу, био би дочекан са ругом неверовмња, са гњевним презирањем. Исто неверовање, боље рећи, иста заслепљеност и тврдоглавост владаше у сенату, у декурионском већу, код сваке власти. Ја налазим, да је кардинал Федериго, чим је дознао за прве случаје од заразне болести, расписао пастирском посланпгдом пароцима, између осталога, да народ што чешће опомињу на важност и строгу дужност да пријаве сваки такав случај и да заражене или