Otadžbina

В Е Р Е Н И Ц II

577

служитеља. Одбор и декуриони, не знајући где им јс глава, смислише да се обрате капуцинима, те замолише Фра комисара провинцијалнога, који је заступио не давно умрлога провинцијала, да пм учини љубав и.даде им људе, који би могли управљати овим очајним царством. Комисар им предложи као старешину некаквога фра Фелича Кагзата, човека у зрелим годннама, који је врло на гласу био са милосрђа, радљивости, благости и уједно крепости душевне, а то је и заслуживао потпуно, као што ће се после видети ; а за друга му и као помоћника, некога Фра Микела Поцобонела, човека још млада, ма озбиљна и строга мишљу и погледом. Драге воље примише их и они дођоше у лазарет 30. марта. Председник санитета свуда их проведе, као да би лазарет узели у своје руке, па искупивши 'служнтеље и члновнике свију степена, рече им, да ће одсада бити старешина са потпуном влашћу на овом месту Фра Феличе. Мало по мало, како је ово жалосно друштво расло, придођоше им други капуцини, те бише ту надзорници, исповедници, управници, болничари, кувари, ризничари, прачи, све што је требало. Фра Феличе, вазда радљив и увек бршкљив, обилажаше дању и ноћу ходнике, собе, оно пространо унутрашње двориште, каткад носећи копље, каткад оружан само својом кострети ; он улеваше дух у сваку ствар и уређиваше је ; он утишаваше гунгуле, суђаше жалбама, претијаше кастигама, укораваше, тешаше, брисаше и пролеваше сузе. У почетку разболи се од куге; али је преболи, па са новом вољом лати се ранија посла. Већина његове братије тамо изгубише свој живот, али сви радо и вољно. Заиста, таква врховна управа била је чудно средство; чудно, као и она беда, као и оно време ; па да не знамо што друго, довољно би било за доказ, као и за пример друштва посве поквареиа и зло уређена, да види, како они, који би требало да су на се узели тако важну управу, не знадоше друго, него да је уступе, а не нађоше, коме ће да је устуие, него људе, који су по свом позиву посве далеко били од тога. Али је уједно не мали доказ о крепости и вештини, ко.ју милосрђе може да покаже у свако доба и у свакој прилнци, кад гледамо ове људе, како јуначки носе такво бреме. А лепо је и то било, што су га узели на се, без друга разлога, но што није кога било да га понесе , без друге цељи , но да служе , без друге наде у овом свету, но да приме смрт, којој треба више да се завиди него ли што јој се завидело ; исто тако лепо је било, што су се жртвовали сами, јер је жртва била тешка и опасна, и јер се претпостављало , да ће они имати ону срчаност и хладнокрвност, која је тако потребна, а тако ретка у оваквим приликама. И зато рад и срце ових фратора заслужују да их поменемо с удивљењем, са не38 *