Otadžbina

НЕБО II ЊЕГОВ СКЛОП

нн земл-и изгубити из очију кад се оно удали 8 хиљада пута своје величине. Овај рачун не вреди за тела која сама светле на пр. за свећу, за електричну светлост и т. д. за њи би ваљало правити други рачун. Међу тим ми нисмо ни хтели тачно рачунати кад ће се неко тело изгубити за наше очи, него само да покажемо начин, и то од прилике, како се то рачуна. Јер на исти начин, као што смо рачунали за човека, рачуна се и кад ће земље, или месеца нестати у нашим очима кад одемо далеко. Пошто је земља много светлија од човека кад се гледа из далека, то земље не ће нестати кад се од ње удалимо само за 8000 пута њене ве.шчине него много више, од прилике нешто више од 100 хиљада пута, али је сигурна ствар, да кад се удалимо од земље више од 100 хиљада пута њене величине, она за нас не ће више постојати. јер се не ће више видети. Па како се данас доста тачно зна колико је велика земља, то ви видите да се може прилично лако наћп она даљина, на коју би ваљало отићи па да се земља не види. То је од приликс, као што сте видели 10 пута онолико колико смо далеко од сунца. У исти мах схваћате, зашто ни једна од оних безбројних звезда не зна ништа за нашу гемљу, кад помислите, да треба отићи само 10 пута даље но што је сунце од нас па изгубити : земљу, а прва и најближа звезда после сунца, није само 10 већ 230.000 пута дал>е но што је од нас сунце. Кад смо већ далеко одмакли од сунца, онда нам ни оно више не изгледа онако велико као одавде са земље, већ као врло светла тачка или звезда. Са те даљине дакле кад погледамо на небо, видећемо као и овде безброј звезда, и једна од тих звезда биће наше сунце за које ћемо знати да блпзу поред њега има још наша земља али коју више нећемо видети. Ако оћете да имате бар приближну слику о томе, како су зведе расуте по бескрајном простору који зовемо небом, и о положају земљином међу њима, сетите се на ону слику, коју често видите, кад у замрачену собу упадне кроз какву руиу сунчев зрак и у коме видите безброј ситних зрнаца прашине, како се једна пењу, друга силазе и комешају на све стране. То значи да је цела соба пуна тих зрнаца, но које ми иначе не видимо, јер нису осветљена. Замислите само да је свако зрно те прашине једна звезда, једно сунце веће или мање од нашег, да је једно од тих зрнаца наша земља па ћете од прилике имати поЈма о небеској прашини, растуреној по бескрајном простору.... Али наше сунце није усамљено, него око њега има више тамних тела, која не светле својом светлошћу. Једно такво тамно тело