Otadžbina

С Е Л> А Н К Л

27

— Уме, пријо. — Је ли окумешна ? — Око свега ! рече Живана. — А ја сам је свему и учила. Велим : требаће јој. — Имала си кога и учити !... Нека нам је жива и здрава па да се поносимо с њом !... Смиљани куца срце а вркћу сузе. — Само ти с њом, пријо, лепо.... — Са онаком се мора лепо.... — Вала богу ! — рече Смиљана. Дан - ноћ само сам о њој мислила.... Велим млада је , — 17 година , пријо , сестро ! — неће умети..,. А оно, виш.... Е, нека, нека.... — А како се влада ? — упита Спасонија. — К'о маторка! — рече Живана. Увек је чиста. Кад гост дође дочека га к'о варошка. Па што највише волем то је : што није завезана врећа. Ама разговара к'о и ја !.... У тај пар уђе Анђелија. — Зар ти ниси тамо ? — упита Живана. — Тата рече да тамо оде голубица, а мене посла овде. — Е, добро, добро. — Па, пријо, како су код куће са здрављем?.. пита Живана. — Вала богу ! — Како снаје : слушају ли ? — Слушају — ја шта ће? — Е, нека, нека.... Ајд , седите ви ту мало — идем ја горе, до пријатеља, да видим шта и он ради. И оде. Кад Анђелија оста на само с мајком и тетком — она пусти срцу на вољу. Очи јој се заблистате од суза, попустн у очом крутом невестинском држању и сави мајци руке око врата. — 0 нано, нано ! — рече и заплака се. — Шта ти је рано ? ! — упита Смиљана поплашено. — Ништа нано. — Како ништа — кад плачеш ? — Од радости нано. — Да ти није рђаво овде ? — упита Спасенпја. — Није тетка. Добро ми је, лепо ми је, пазе ме к'о своје али сам се зажелела нане ; много сам је пожелела. — Немој плакати. Богу нека је вала кад ти је само добро!... А сад умиј се ! Де, ја ћу ти полити. И Спасенија узе кут'о, зајите воде из видрице и поли Анђелији.