Otadžbina

С Е Љ А Н К А

2»

— А слушајте, боме, синко! Кад нећете свога старијег — ја кога ћете ? Вама нема бољег пријатеља од ваших родитеља. Мени је врло мило да о вама леау реч чујм... Пазите се, слажите се ; па кад је и слога и пажња и вредноћа ту — онда и сам бог помаже. Сад сте млади — па радите да би зарадили да имате под старосг да проблагујете.... Е, ајд, ајд, сад ! Теби треба ранити — ми можемо мало и поседети. Дан је за рад — а ноћ за одмарање... Миладпн га пољуби у руку па изађе. И они поседеше мало па онда се разиђоше сваки на своје легало. Анђелија је ту поћ спавала са матером у своме вајатићу. Смиљана јој је причала све што је од Шиване чула, па ју ,је саветовала да и даље тако ради. — Не бој се ти нано ! Нећу ја осрамотити ни пашу кућу ни ни твоју седу косу ! — рече Анђелија са поносом и поуздањем. Онда је питала за кућане, за свако по на особ : од најмањег до највећег.... Прешло је пола ноћи кад су засиале.... Сутра дан пошто су ручали , чича Илија заповеди да му се упрегну коњи. Кад све би готово поздрави се са пријатељима, посаветова плачну Анђелпју и Миладина, рече Смиљани и Спасенији — које нешто шапутаху Анђелији — да седају, па — пошто ове седоше — прекрсти се, узе узде те седе и сам. — Збогом пријатељу ! збогом пријо !... — Збогом пошли ! — викнуше сви. Он ошину коње и излети на капију коју Анђелија беше отворила.... После недељу дана н чича Стеван доби позив од пријатеља. Анђелији срце играше у грудима, Та видеће опет своју кућу п своје другарице !... Прва. субота која дође бешс велики год за Анђелију. Поседаше у кола : чича Стеван, Шивана, Дража и Анђелија — и одвезоше се у Салаш родитељима Анђелвним. Миладин — по реду иде тек доцпије и то сам. Тамо су пили и веселилп се; а за уздарје Анђелија је однела дар свима својим бпвшим укућанима... X. Прођоше лепи дани: наступи ,, позна« јесен са велпкпм кишама. Време беше гадно. Мрзи човека и из куће да изађе. А и како да га не мрзи ?.... Влага озго — влага оздо ; земл.а се расплинула од силне воде па пишти под ногама... По небу се витлају силни облаци ; а »тмора« (силна киша) сад удари - сад престане... Ј гледаш по некн пут крајичак плавог неба ; срце ти заигра од ра-