Otadžbina

на престолу

567

»Моја мати ?« муцао је Тома, и гледаше Ваума сво.;им стакластим очима. »Моја мати ?« понови он,, као да се у њему неко сећање будило. Пољак се дивио племенитости дворскога лакаја; то је ипак врло фини човек. Тома је сад поново казивао, како је Ирма проптле ноћи била у њиховој кући, и да мати његова још више о њој зна, с њом је она на само била. Обојица су желели, да говоре с мајком. Тома их је водио уз брег ка колеби. Уз пут причао је пољак лакају о породици Томиној и заврши : »Видите, тај је човек бекрија. и вигпе пута је кажњен за ловљење; ја сам га често световао, да пређе у Америку, тамо може ловити колико хоће. У Америци има он брата близнаца, али тај мора бити скроз рђав човек, ако није веђ умро, својој матерн и своме брату није још ни речице писао нити им је иослао ни колико црпо испод ноката али разуме се, такви су људи у Америци, из мога села има их доста тамо, они мисле само на себе.« Баум се осмешкивао на приповедање. ваљало му се узети добро па ум и није говорио ни речи ; ваљало му се спремити, како ће се састати са својом мајком и једило га, што је и оча у ову ствар умешана ; његове мисли беху сад на другој страни. Пољак је хтео да прекрати време, па је причао свакојаке догађаје престуиника, у којима јс.и он имао удела ; само ове приче пмају ту непријатност, да и сам мора бити чист, кад се слушају ; Ваум се непрестано пријатељски показивао према приповедачу ; он није смео ни једном мином да се изда, да га се онај човек, што нде пред њима, штогод тиче. Пољак јс причао, како га је једном неки злочинац. кога је хватао, ујео за прст, и он показа ожиљак. .Једва јсдном ослободи се Баум ових досадних ствари, Он запита пољака, у ком је пуку служио ; он га је за то тако милостиво запитао, као да је свакога тренутка хтео извадиги из џепа орден да га декорише. И нема ништа боље, него водитИ разговор о војничком животу. Пољак је на то причао свакојакс догађаје и смејао се уз то, а и Ваум с њим, он је морао да се смеје ; Тома, који је напред ишао освртао се осмешкујући се, али је ишао непрестано унапред. Стигоше до колебе. У колеби не беше никога, старе I !,енце беше пестало. »Сигурно и оиа је отишла да тражи црну Естеру,« рече Тома. »А шта је од црне Естере ?« упита пољак. »Црна Естера« — понављаше Тома. — ,. Ха, ха. Лли сад ће је језеро опрати. Ако ми ко даде добру напојницу, и ја ћу скочити у језеро.«