Otadžbina

22

о сну и о сновима

буде тако опште. да га, готово без изузетка, налазимо код свију људи, и простих и просвећених. Место да се исмевамо таквом веровању, достојније је, мислим, Науке, да призна овај Факт, и да му потражи тумачења и испита како је овакво веровање могло постати и има ли чега основанога у њему. На првом месту, ваља имати на уму, да је човек у опште склон мистицизму. Таква је људска природа. И ако ова склоност људска ка оному што је тајанствено, нађе иоле хране у каквим искуственим Фактима, она ће убрзо ухватити јака корена и може се и у систем развити. Такав је случај овде, код снова. Има нечега истинитога, али то се изопачило у празноверице и у гатање. Сан може напр. да нам, по некад, предскаже болест; а ево како он може то предсказати. Када смо нелагодни, ми то преко дан, не примећујемо, зањати мислима и послом. За време сна прими се овај утисак , иоп што сан обично има тенденцију, да све увелича, ми сањамо праву болест. Мала нелагод некасе, сад, развије, ми се поболемо, и онда се сетимо свога сна и велимо, да нам је он то предсказао. Исто тако, многи ће од вас бити приметили, да обично сутра дан видимо човека, кога смо преко ноћ сањали или да ма што чујемо о њему. И то је врло просто. Ми га нисмо сањали, зато, што ћемо га сутра дан видети, или чути о њему него, напротив, видевши га, ми се и сетимо, да смо га сањали. Осим њега, сањали смо, извесно, још и многе друге људе, само што се ових не сећамо, јер нема ничега, што би нас на њих опоменуло. Што се тиче осталих веровања, она су, сва без разлике, беспослена гатања. Највећи део тумачења снова је алегоричан. Тако је и с оним Фараоновим сном о седам дебелих и седам мршавих крава и седам пуних и седам штурих класова, које је Јосиф протумачио као седам родних и седам гладних година.