Otadžbina

С Л И В Н II Ц А

11

ООБН1ЦА (из ДНЕВНИКА ЈЕДНОГ РЕЗЕРВНОГ ОФИДИРА) VIII Пети Новембар. Кад еам 5-ог Новембра у јутру отворио очи и погледао кроз прозор оне мехаиске собе, у којој сам иреноћио, видео сам две непријатне ствари, прво, на крововима царибродским бели се спег, а друго, и у авлији механе и усуседној, гардистп на врат на нос опремају Краљеве, офицпрске и своје коње. — То значи, да сам се ја успавао! — пребацпвао сам себи — и то значп да смо свршилп с лепим временом. Но, то ће бити лепо рекогносковање! На брзу руку обукох се и претрчах у „конак." Краљевски двор беше некаква кућица једног железнпчког енжервера у дну једне авлије, с ирописним филаретама на сокаку, пред којима већ беху упрегнути Краљевски екипажи, једно одељенце гардиста на коњима, и дворска стража. То значи, да Краљ тек што није пошао!... У предсобљу и у средњој од оне трп собе које састављају Краљев стан, нађох све више официре штаба и целу Краљеву свиту готову за полазак. Једини ђенерал Катарџија беше нешто слаб — жално се на своје бубреге — он неће данас с нама. Хтедох да му кажем, да се он синоћ највпше смејао кад сам ја у 10-ом сахату јучерашњег јахања стењао, па опет данас мора он дома да остане , и ако је он каваљеријски официр, а ја само официр од кина-сребра. Срећом један од другова обрати ми пажњу на једну далеко паметнију ствар него што би била таква освета, т. ј. на једну чашу врућег чаја што се пупшла на столу. Они беху већ доручковали п то не само чаја и каве него и хладног печења. Таг<1е уешеиШшв оава учпо сам још у гимназији, те тако п ја се задовољпх с голим чајем, да се бар угрејем.