Otadžbina

„ПАРАТЈШ, ПЕТ шннутат и РАЗГ0В0Р У■ВАГОНУ

Тридесет степени хладноће осетио сам једном у мом животу и сећаћу их се, док будем жив. Али нећу за цело заборавити, ни кад бих доживео године нророка, онај непознати број степени врућине, до ког се може попети термометар у иросторијама вагона железничког влака што путује од подне до мрака под прелим сунчаним. зрацима месеца Јула. Узалуд бих трошио речи, да вам опишем угодности и последице таког путовања. Ко од нас, што је принуђен живети у вароиш, није имао прилике. да осети све сласти земаљског пакла у ово доба године, кад сваки паметан створ живи по бањама или летњиковцима? Довољно ће бити, да вам кажем, да нас је у купеју било само тројица, моја скромна личност, "један гооподин у педесетој години и нека млада женица од 22—24 године, која изгледаше као девојчица. Велим женица судећи то по златном прстену, што везује за увек судбиие двају створења, који се већим делом здруже, да се никад не сложе. А 1ои1- 8е1 §пеиг, 1ои1; ћоппеиг. С тога ћу вам описати укратко најпре госпођу: повисока; косе и очију мрке боје; подугог лица; вхстког девојачког струка; свежих уста; живих очију. Носила је лаку вунену хаљину са струком од свиле загасите боје. Господин је средњег стаса; велике главе; ретке прогрушале косе; очи му нисам могао добро видети, јер беше натакао шешир неизвесне боје; оковратник и маншетне били су му врло бели али нештирковани; у руци држаше бурмутицу, којом задаваше увек себи посла. Одело му беше мрке боје, а по кроју се могло одмах познатл, да је