Otadžbina

XVIII

мужа и жене, спада међу најдивнија н највеличанственнја места свеколике нрнповедачке литературе српске и хрватске — а ипак је тако проста, тако природна, тако истинита." Нека ми покажу романтичари из богате ризнице свога блага један драги камен од толиког сјаја и толиког чара, као што је та проста сцена, у којој муж сазнаје какву има жену, где га она измири са светом, са самим. собом, где га спасава од шега самог! Она га је у час створила човеком, мужем, оцем! «Прву сам приповетку, п ако је кратка, доста опширно приказао, да они, који још нису нншта читали од Лазаревпћа могу бар донекле оценити како он пише. Велпм бар донекле, јер да би га са свим могли оценити, да би га могли проникнути, морао бих му све ириповетке овде преписати, па их само по где којом арабеском уоквирити. А то не могу, него желим овим врстама само упутити хрватско опћинство на један од највећих талената сувремене наше лепе књиге." «Друга је приповетка Лазаревићева већа, садржајем н огхсегом опширнија, а опет је са села, и то из патријархалног села у унутрашњости Србије. каквих више нема, но каквих би јошмноги зажелео. То је ((Школскаикона." ( ( Просто, али необично живо и красно приповедање, испреплетано здравим и финим хумором —■ кога у опште Лазаревић има приличну дозу — појетично онисивање, коме не треба много речи па да ипак изнесе пред очп потанко природно развијање свију догађаја, занимљив заплет свију нити и спона, које ирииоветку сачињавају у красну, појмљиву и хармоничну целнну: то су обележја и ове и — више, мање — свију других Лазаревићевих приповедака. А то су п у опште обележја свију правих новелистичких створова који се могу назвати добри и лепи. Сваки иеснички производ мора бити и садржином својбм, душом својом. и спољним обликом — оделом својим —- потпуна, заокругљена, хармоннчна целина. Онда тек нма печат песничкога духа на себн, којп знаде и замиш-