Otadžbina

у СБОме жанру, онако дивно н онако оавршено извео своју задаћу као и Шекспир у своме, а кад бпх имао времена да сваку иојединост доказујем, не бих се устручавао чак да тврдим, да је «На бунару }) лепша. природнија и умил.атија приповетка, но што је «Укроћена гороиад" драма." Овде писац цитира иајлепша места из ове Лазине приповетке па онда вели : «Да је места преписао бих још и оних пет страна које завршују ту драму у епском облику. Кад се сетим многих наших прпповедака. колпко њима треба простора да један ма како незнатан догађајчић прпкажу. колпко пм треба страна да један душевнп процес — па још какав ! — аналишу и опишу, —• онда се морам дпвпти човеку, који је управо у неколико речи знао са неодољивом живошћу, једрином у ситним нијансама, приказати прекрет у Анокпној души, н њено измирење са дедом и целом кућом, која се над неочекиваннм чудом снебнва. «На бунару" је психолошко-песничка студнја, каквих има врло, врло мало у нашој књижевиости, и какву може нанисати само великп психолог-лекар, и великн песнпк — као што је Лазаревић." «Сее ће то народ иозлатити " и «У добри час хајдуци" две су црте нз народног живота које се нп мало не морају стидети Тургењевљевих црта из сувременог руског живота. Обе су тенденциозне, али онако, како сваки такав књпжевни ироизвод мора битп тенденциозан, ако ће да задовољи данашњу задаћу лепе књижевностп. којој нијециљ да ирекраћује време прецветалим гувернантама и невпннм институткама. Та је тенденција јасна п очита, алп није дпректно исказивана нити наметнута читаоцу, као што раде невештп пиецн, него је резултат оне снтуације н оне еиизоде пз народнога живота, коју нам је писац нриказао. Ннје као моралие поуке које нам неспретни нисцн басана при крају дометну, него као чисти морал, који нз добро прпповедане приче непосредно потиче."