Otadžbina

XXIII

уђем, — док добијем какву нову приповетку пишчеву н при томе сам се сетно, да је највећи „недостатак" целе доеадашње радње Лазаревпћеве, што није бар неколико нута већа, и да је у Лазаревића највећа погрешка, што је сувише спречен својим лекарским послом, те не доспева да у уметничкој Форми даје лекове за душевне болести. за које је тако псто велики дијагностичар, као и у болестима тела". Године 1886 прештампала је цНтаШга" (бр. 132 и 133) Лазину приповетку «Први пут с оцем на јутрење" п пропратила ју је овим речима: „Лазаревић заузнма међу нашим хрватским или српским) новелистпма најодличиије место". Исте године донела је Векие <1е I' ОгГепГ'" (у бр. 28) француск' превод Лазпне приповетке (( У добри час хајдуци" и пропратпла је овако: „Срнска литература обогатила се једном свеском у којој има шест, одиста прекрасних иовела. Г. Лазаревпћ спада међу оне љубазне приповедаче. који свакидашњи жпвот умеју причати тако нежно да нас дирају у срце. Тај тон наговешћује оптимистички карактер који, на жалост, постају и сувнше ретки. Он не тражи оних ексцентричних срестава, којима романсијери често прибегавају, ,.да потресу живце блазиране публике. Он је реалиста, али у добром смислу те речи. Он не само да не тражи вулгарне стварн, него их управо избегава, и људи из народа .које нам он представља, то су пријатии типови људп, које још није нагризло зло овога века. И ако су то људи из народа они су непрекидно окружени атмосФером праве нојезпје. — Писац је постигао у својој отацбини врло редак успех. Критика не само у Србији него у свима словенским земљама поздравила је његову појаву као важан .литерарни догађај. Ми с тога држимо да нам јс дужност, ,да иознамо наше читаоце са једном од његових припо-