Otadžbina

XXV

чптајућп му приповетке. Ја се нисам преварио: Лаза Лазаревић задовољио ме је н као човек. У друштву жпвахан, у разговору пуи духа, у личном саобраћају предусретљив: задобио ме је за неколико тренутака. Ја нећу никад заборавитп она два вечера, које сам у друштву с њиме и са Шаичанином провео. Пажљиво сам му слушао на говор, исплетен необичннјим досеткама. окнћен прекрасним хумором, а опет за то разложан, јасан и пун познања човечије душе. Како ли је тумачио и разјашњивао сељака и психологију сељакову! ја се онда не чудим ни најмање, што је тако пластички, осветљено и осењено, изнео Живка у «У добрп час, хајдуцн! }) тга Арсепа п Аноку у «На бунару" па Благоја у «Све ће то народ иозлатити" па карактере у (( школској икони" ! ? Па онда, онај прекрасан, мпкроскопски изведеп и протумачен развптак психолошкп у Митра у <( Први пут с оцем на јутрење'\ и Јанка у „Вертеру". Лазаревић је као лечник добро употребио иоложај свој, те је својски, управо научно испптао душу човечпју. и тако себи јасан појам створио о тој најзанимљивој, али и најчудноватијој иојави на овоме свету. И ту, у психологији, лежи важина и важност п.егових приповедака — та нзгледа, као да тражп и у мртвим стварима њену душу. Наравно, да у њима душе нема : али кад Лазаревић опише какву ствар, чини ти се, да некако друкче изгледа, а опет нити је што одузео нити што додао : он је просто ствар изнео каква је и како се огледа у његовој посматрачкој душп, и ти си уверен, да та ствар не може, друкче нзгледати: стоји ти пред очнма. Треба читати у (( Првп пут с оцем на јутрење" онај призор у великој соби, сутра дан после главног картања: «Сто на сред собе. Око њега разбацане столпце ; две или три претурене. По поду лежи тисућ\» карата, разгажене и неразгажене цнгаре, једна разбијена кавена шоља. н иснод једне карте вирн дукат. Застор на столу свучен с јсдие стране скоро до половине. По њему разбацане