Otadžbina

XXVII

А то су тек само пабирци, онако на дохват извађени из појединих приповедака. Нека служе као доказ, како ,1азаревић уме да дадне живота свачем, што узме преда се. Прислушкује природу, кад се оно поједини предмети разговарају немо, али њему разговетно та песничка душа његова разуме и немушти језик. Па тек како зна човека! Он је такав виртуоз у цртању психолошког развитка, да опажа све па и оно, што предмет описивања му и не слути. И ја смело могу рећи, да су те приповетке управо коикретнп примери уз теорију науке о души. Ми знамо, до душе, Да се та теорија тек развила на основу живих процеса: та неког израза душиног рада морало је бити, да се тек онда тај рад научно оснује, подели и развије. А ја тако разумем Лазаревићево сазнавање човечије душе, што ју је изучавао са извора, пажљиво мотрећи шта људи говоре и раде, те- дође до тог врхунца ! да сазна, шта и мисле. Па кад је дошао до тог савршенства, кад је тако обогатио ризницу срца и душе своје, онда није могао на ино, а да од свог богаства не саопшти најлепше што има и осталом. свом свету. Шта више, он је то био и дужан чинити — за што да остане толико знање упарложено у њему, а ми да немамо никакве хасне, ни насладе од тог знања. ПГкола може истина, да усаврши човека •— бар доведе душеван рад у неку систему — али живот: живи живот је права школа; па тек за песника! * * * Кад је оно године 1879. у «Српској Зори" изашла прииоветка „Први пут с оцем на јутрење", многи се у нас упитао: Ко је тај ? Та ова прва ириповетка показује тако ванредну спос^бност, такав песнички дар и посматрачку темељност, да је сваки, кога књижевност занима, једва чекао, да што ново види од оне појаве. Кад сам доцније читао то „новоЛ" мени и нехотице паде Хајне на