Otadžbina

Х1Л 7 1

и образовања, јер ништа не осдобађа човека као знање, ако га и не усрећује увек. Само писац, који је уверен, да је истина круна свему раду, који се не понижава да буде таћге с1е р1а181Г старих уседелица, може рећи с поносом, да ради за бољитак народа свога, другим речима, да није последњи пијонир међу борцима за срећу народа. Уметиост и књижевност дају јамачно најизразиији карактер народном животу у колу других народа. Уметношћу се и књигом упознају народи, оне и цреживљују народе. У нас још многи, на жалост, не могу раскрстити с мишљу, да је уметноет проста робиња маште; а ми и опет велнмо, да су само збиља добротвори народа, који у уметности иду ка познавању природе п истине. Није још томе давно, кад смо били скучени веригама романтичне Фантастике, која можда и нехотице иде на то, да нам повећава низ опсена у животу. Што се пре ослободимо погледати истини у очи, тим бол.е: ако је та истина по нас туЖна и жалосна, пре ћемо се је отрести, јер је најгора погибао, која те затече неприправна. С тога нас подилази жива радост, кад се у иас или у браће Срба појави приповедач реалистичан. Мило нам је, што можемо овај пут упознати читатеље с двојицом српских приповедача, који су прошле године изнели на свет збирке својих ирииоведака. А то су Лазар Лазаревић и Паја Адамов-Марковић. Није велика књига ( <( Шест приповедака Л. К. Лазаревића"), коју нам нуди Лазаревић, али је пуна бисерја. Неће бити много српских књига, у којима би било у тако мало приповедака толико дубоке психолошке анализе. Не само по реализму, него и по неким другим особинама. показује се Лазаревић очевидним учеником великог приповедача руског Тургењева. А Лазаревић је даровит ученик, одмах увидиш да читаш песника. Његове прииоветке иису чеда маште његове, већ плод студија, ресултат умног и увнђавног схваћања. Лазаревић зна, дајеживот свакад интереЏ