Otadžbina

Х1Л 7 Ш

У анализи ће иам се ипак наметнути сумња, да ли је овакав свршетак збиља сваки пут оправдан. Криво би радио, ко би на силу захтевао да карактери у роману буду увек доследни. Приповеци је управо задаћа, да нам нзнесе генезу момената, а богме свак знаде из живота, како је врло често недоследност најкарактеристичнија по неке људе. Но завириш ли им мало дубље у душу, одмах ћеш видети, да је та недоследност разумљива. мотивирана последица врло различитих узрока. Опоменимо се само Тургењева, какви су готово сви разни јунаци његових приповедака, на пр. најочигледнији у том Руђин. Таки је н живот, одакле су црпљени, несталан и промснљнв. Поред свега тога, чинн се бар нама, да је Лазаревића тенденција завела, да буде много што-шта врло слабо оправдано. Нама није све једно : недоследно и неоправдано. У Лазаревнћа веома претеже тенденција. Нико жив не може иорицати, да је тенденција оправдана у новелн и у роману. Али тенденција нека буде идеална, нека писац зарад тенденције не износи репрезентанта противие струје навлаш горим, него што јест. Нама се чини да је Лазаревић зарад тенденције насликао нека лица иремало релистично, с тога су ова лица више поучни «примери застрашивања", него живи људи. Толико је —- по нашем суду •— тенданција нашкодила кад и кад јединственом еФекту. који је онда права катарза осећаја у души мисаона читаоца, кад су све премисе са свим јасне и потпуне. Лазаревић је оптимиста, па ћеш траг овоме оптимизму наћи без сумње у концепцији његових приповедака. Лазаревић се бави готово само око анализе човечије душе, па се у том показује великим детерминистом, а а може ли ко не одобрити оваковој тежњи ? Како у Лазаревића иреовлађује психологија, не мари много — као ни Тургењев — за детаљно, преобилато описивање природе н околине, које нам толико смета у роману Француских натуралиста. У њега су описи кратки и живи,