Otadžbina

и разгажене карте, једна разбијена кавена шоља н иснод •једне карте вири дукат. Застор на столу свучен с једне стране готово до половине. По њему разбацане карте. испреваљиване шоље, пуно триња и пепела од дувана. Стоји још неколико празних тањира, само на једном дуван цстресен из луле. Четири празна светњака, само у једном што букти дебела хартија, којом је свећа била омотана, н црн дим мирно се издиже и дохвата за таван " к На једној столицн за столом. леђима окренут вратпма седи мој отац. Обе руке до лаката наслонио на сто, а на руке легао челом, па се не миче. «Гледао сам — говори син — тако дуго, али он ама да је мрднуо. Само видех, како му се слабине куне и н надимају. Чудно сам и мрачно нешто мислио. Чинило јуш се на пр. — а не знам управо за што ? — да је он мртав, па сам се чудио, како мртвац дише. После мп се чинпло, да му је она снажна рука од кабасте хартије, да не може мрдати њом — и све тако којешта." Изгубио Митар све што је имао. Тако преседи ваздан а кад падне ноћ, пође у одају, да још једном види жену п децу, па се одшуња у врт, да пиштољем доврши невољу. Али тек тито се притворе врата, пође за њим жена. па га љубављу својом свлада и одврати од крви. Митар се упокојен вратн кући, а на цркви баш грунуше звона на јутрење. Као што талас сухо грање, тако њихов звук односи бољу и тугу, кида узе таштине, а скрушена се душа разговара с небом.... — Спне. рече Митар —- устани, да идемо у цркву!.. .. Писац је као с микроскопом проучио душу Митрову. Поштењак, али га занела страст, засенила му очн па не види. Али још у добар час изађе из душе поништени осећај поштења, а измами га љубав женина. Лепо је иисац описао решитост Митрову, кад тера из куће слугу, јер га видео, да игра крајцара! Аиализа његова није Фрагментарна, већ је потпуна, органична, те је метамор<!>оза у у души Митровој посве оправдана н разумљива, много до-