Otadžbina

ПРОЂЕ КАО САП

335

п.пваху са једнога краја скушптине на други, кад један јак а звучан глас, свима добро познат. изговори ове речп, које надјачаше ларму: „Тражим реч!...» Један час доцннје, Костала се појавн на трибнни. Ннје било без извесног страховаља кад су га ирнја-. тељи видели да је устао. И највећи уметник, кад остане дуже удаљен од позорнице, није увек раван самом себн кад на ново изађе пред публику. Нашав ое у чуду услед овог изненадног напада, збуњен, можда, овом неочекпваном поплавом клевета и мржње", да лп ће Костала моћи одмах прибрати своју чудотворну способност импровизацпје, којом, у последње време, није марио да се служи ? Или, да га неће одушевљење — оно одушевљење. коме је дуговао своје најлепше ораторске успехе и које му нигда пнје било потребније, него у овом моменту — издати н донети му место једне од оннх громких беседа, којима је обасииао своје противнике, само какав блед и без боје одговор ?! Прве речи падоше са његовнх усана у сред. тако рећн. побожне тишине: урођена почаст, коју гомила чинн само онима, који знају да јој стегну узде својом речитошћу •— и они, који се бојаху ове нробе за беседнпка. одахнуше слободно. II у привидном нераду, чудотворни инструменат беше сачувао свој склад. своју моћ и јачину. Глас, покрет, положај беху осталл достојни некадањих најуспешнијих седнпца: оиажало се само нешто внше уз.фжљнвости, бриге за лепшим поиашањем, озбиљности нагласка. Чак и начпн којим држаше главу и горњи део труиа, издаваше у говорника тежњу, да се до најмање сптнпце отараси оних црта, које могаху нотсетитн на некадашњег букача јавних зборова. Господарећи собом , прнсебан, он поче одважно да говорп о томе старом пребацивању: „тајне диктатуре". оружје које се дугом употребом против њега већ иступнло, алн које нпак његови непријатељи, не имајућн бољега, већ две годпне даваху један другоме нз руке у