Otadžbina

338

11Р0Т.Е КАО САН

шсне, пуне, звучнс гомнлаху се на његовим уснама, и он се жураше да их се опрости. да пх бацн овој гомиди, јер иза њих он осећаше друге, које се збуњено нреметаху у њему и које је такође требало избацитн ; нешто налик на врење речи и предствава, неодољпво пзбнјање каквог дубоког нзвора који тражи излаза и искаче.... Он махну руком. сви ућуташе н он продужи говорити : Ова нова ренублика о којој он сањаше, та републпка без прнмера, какве није бпло никад до сад, дала бн свету прнзор цветања најодабранпјег дела човечавског. Дело стрпљења, умерсностн п мудрости, она не бн више бнла једпо од оних импровнзираних здања, која изникну преко ноћ после какве буре. п чијн се врхови само внде кроз олујииу, него бп била народни храм, чији би се темел, снуштао у само земљнште отаџбнне, храм са отвореним вратпма, доста иростран да у њега могу стати сви људи добре воље, сви они који од срца љубе Француску.... Бурнп узвици зачуше се са клупа десннце. «Не номињите Француску ! Ви сте је осакатилп п упроиастнлн !... Нека ћути маннти занесењак.... Вратите нам и;;губљене области н три мплнјарде што сте нас вп сталп 1... Он се окрену онима којп га прекидаху, п са забачеиом главом, севајућим очима, иснруженом руком он иадвика својим јаким гласом сву ларму ; <( ....Ја не црвеннм од онога што сам пре десет годпна х чинно!... Велпте. да је пораз бно у толнко већп; ја се кунем да је толико исто срамота била мања у колпко је пораз бпо већи!..." Цела се левица беше подигла ватрено пљескајући. Десница, обескуражена неуспехом својпх упада, ћуташе. Пзгледаше да је догађај завршен, Костала баш беше понно гутљај грога, који узимаше место заслађене воде, кад једаи соцнјалистички посланнк, користећн се тишпном, затедвивим гласом избацн ово питање :