Otadžbina

ПРОЂЕ КАО СА.Н 341 тшпином, за миром; у толнкој мери. да га обузе чудно уживање кад уђе у ову самоћу, као да је загњурно у хладну воду болно затегнуте живце свога тела н ума. Он скнде шешир, изложн за иеколико секунада своје уснјано чело свежини ваздуха п стаде посматрати изглед који му се пружао иред очима: лево, узан хоризонат, са испупченим углом од Цветног Павпљона ; мало даље, пхиљат тороњ свете Капеле, којн мзгледаше као перјаница над збијеним зградама варошким ; кула од Академије, чнје величанствене и тепже линије беху ублажене лаком маглом ; Контрола са полуопалим димњацима; преко пута, палата Почасне Легије, баште, честа високих дрва са кореном у реци, два торња свете Кдотнлде, доњн Дом, и најпосле, десно, стаклени зидови нидустриске палате. Он беше толико уморан носле оноликих нервних напора, да осетп неку врсту благостања. удубив се у тамно посматрање овога иозорја, гледајући растројено, не мислећи ни на што, као каква животиња. На рецп беше беспрекидна галама, лађе иђаху горе, долс, и разбијаху матицу, бацајући на обалу кратке п шумне таласиће, пуне ситног ђубрета. Један незгранан реморкер тешко вуцијаше дуг низ дереглија, одбијајући густе млазеве дима уза свакп покрет, као какво кратко и испрекидано дисање које даје овим машинама известан изглед живота, налик на тешко напрезање теглеће стоке која је већ изнурена претераним напором мишића. Са обе стране овог воденог кириџије, укрштаваху се узане лађице, као витки чункови пролазећи тамо и овамо по мрежи на којој бн стубови Конкорднског моста представљали петље. Дуж обала пловљаху лагано масивни чамци скоро до гшице зароњенн под тешким теретом каменог угља ; велике лађе. натоварене џаковима пуних гппса, ишчезаваху под слојем беле прашине, налик на циганчиће, и земљиште около бп.10 је такође бело, као да је на тој тачцп обале завејао снег. Све ове појаве, и многе друге —- трамваји, кола што промнцаху доле по кеју — пролетаху нејаоно