Otadžbina

342

ПРОЂЕ КАО СА.Н

испред његових погледа, и он не чињаше ништа да би их задржао дуже у памети н осетио сав скривенн чар овога краја париске панораме. Он стаде шетати алејом. Изнад његове главе оголело лнпово грање, укршташе се по суром и магловнтом; осиову небеском: враици по дрвећу беху зимљиво накострешили своје перје ; ио платанима се опажало, поред, оно мало жутога лишћа, гроздасто семење налик на кићанке од мрке вуне ; у ваздуху, задоцнели голубови у највећем лету враћаху се пз поља. Све то није било чисто. и јасно, него као замотано у неку маглу, налик на привиђења у сну. Како га је та шетња без цељи довела била до ограде; која граничи терасу поред Сене, један раднпк пдућн кејом спази га и рече својим друговима: Гле, Костала!... Он се> одмах измаче, љут што су га познали ; алп тај покрет, звук онога гласе, учинише, да се отресе онога мртвила и умора у који се беху тренутно утопила његова размишљања, и сећање —- одагнато за неколико минута о ономе што се догодило, обузе још јаче и са впше горчине његов ум. Он поче у памети прелазитп све догађајеседнице ; — пребацивао је себи, да је у тој проклетој седници изгубио плод од две године рада, сву добит дисцнплине, стрпљења и умерености које беше наметнуо, не без. муке, ватрености свога сопственог темперамента н распуштености своје партије. Ах, како сад лепо види замку коју су му наместнлп. и колико кајања, какав јед, што се дао увући у њу !... ТТТта, ће мислити Француска, шта ли Европа, о човеку. који, спремајући се да влада једнога даиа земљом, шгје умео да управља лепше самим собом, и да издржи опасну напраситост својнх нагона !... А опет, како су га мучкп гурнули у клоику, са каквом су га вештнном његови непријатељи деснице и крајње левице напали, изазвалн, претрпали отровним стрелама, које су га најзад довеле