Otadžbina

426

ДАША ЂОНИЋ

—- Знаш за што сам ту, па мани ме до врага. У осталом, хајд' мало да се шетамо. Пера не рече ни речи, обуче каиут и обојица оду у шетњу. Кад се почео хватати сумрак, упуте се великој механи на „читаћу пробу". — Радознао сам шта ће рећи наш матори курјак, управо „Курјак". јер тако тепамо нашем слатком управитељу, иримети Пера. — Ја видим да овде има сваки свој надимак: За што зову тебе „Смуђ"? — За то што сам Темишварац. па бајаги нешто влашке багре, а Власи радо једу рибу. Ето за то. Право ми је име Ђорђевић. Добићеш и ги име; чекај само док те увате с које стране. У том дођоше и до сале и уђу у њу. По сали је ходао управитељ Курјак с Патлиџаном горе-доле и живо се нрепирао с њиме. Госпођица Стаза седела је с Патлиџановом женом. „госпођом Парадајзлом" и такође живо разговарала с њоме. Остало <( особље» разредило се у разне групе и водило дпван. Тако је то било свако вече, па и кад је представа. —- Господо. поче управитељ свечано, Данас је читаћа нроба новог комада. који сам великом муком и још већим трошком набавио из Београда. Тај трошак је тако великн, да ми је сад каса празна.... — Лажеш, Курјаче: а где је приход од јуче? викне Патлиџан. — Тај је отишао баш на ту цељ. За то и немојте тражити од мене новаца. Што сутра падне на каси, поделићемо као браћа. — Мхм! прогунђа један глумац. Први пут тако говориш... —- Па какво је то дело ? запита Пера. — То е „Чаша воде" од неког Шкрибе, одговори уиравитељ.