Otadžbina

ПОЗОРИШНИ ПРЕГ.1ЕД 603 Опет он& бизарна ггесничка за свој рачун душа, која је у богињавој авантури зетског принца, малерозног младожење Максима Црнојевића хтела назрети мономаниачко неспокојство од непрестане рефлексије о себи и скепсе деликатног резонера, данског краљевића Хамлета, а у променљивој срећи сегединског капетана Нере Сегединца, праве старе граничарске, четничке натуре, у борби са Маџарима, с мало јачим, истина, правом — жалосну судбу оцаГонериле, Регане и Корделије Личности су необично замишљене, отуд у њиховом говору чудновато величанствене Фигуре . величанствене, на жалост, по некад дотле, док им се не потражи смисао, који се баш увек не може наћи, или је специјалне врсте. Г. Костић је дао српској литератури савршено усамљених примера својом способношћу начинити бесмислицу грандиозном. оградити је оклопом, који се прелива дугиним бојама и јечп крупним јеком. Овде имате један чисто дон-кишотски елеменат. Ви се смејете шпанском ритеру, кад јуриша на ветрењачу, али вам неће бити тако смешан кад сазнате, да је у његовим очима та ветрењача џин, што брани кривду и обара правду. Било како му драго, у особењаштву и залажењу с права нута г. Лазе Костића лежи племенити страх од баналитета и тежња к оригиналносги, као код Диме сина, само нема и вештине као код Диме сина, да је оригиналност природна и да се не ггадне ' у ексцентричност. Ускокова љуба је комедија. али озбиљније рађена од пређашњих трагедија. Шта више, таленти њеног писца, овако ублажени, нриближени, мислим. више разумевању публике, пристају згодно доста за Горде, дивљу као кад мачка испружи своје нокте, и меку као кад их сакрије, за њен страсни лукави, нодмукли и ипак отворени каприс, који је доиео собом ништа мање него батине ни за ког другог до роиг 8011 шап, 80п сће!, зоп бе1дпеиг е! зоп таНге и то од