Otadžbina

14

ПСТОРИЈСКЕ ЦРТЕ

на врло свечан начин, у цркви пред свештеником, који чита нарочиту сдужбу штатутима прописану. На свршетку читавог низа молитава и узгласа, свештеник и још двојица од присутних витезова огрну кандидата за витештво белим плаштом, па му онај први изговори ову реч: „Прими, драги брате наш, овај свети знак у име свете Тројице, пресвете Деве Марије и светога Ђорђа. Велом овом одећом казујемо ти, да треба свагда да држиш душу своју светлу и чисту од грехова; чувај је свом снагом својом од сваке прљавштине. А овим крстом хоћемо да ти кажемо, да треба да га свето поштујеш свим срцем својим. Мећемо ти га на леву сграну да га јуначки браниш десницом својом. Ако би се, било у рату, било у миру, друкчије понашао, знај за сигурно, да осим што ћеш се лишити заслуге крста, бићеш избачен из нашега друштва. Прими дакле и носи овај јарам Исуса Христа, који је тих и сладак, јер под њим ћеш наћи слатког мира и покоја!"' Свештеник за тим загрли и пољуби новог витеза, с којим се после ижљубе и сви присутни витезови. 11. Али пре него што га огрну плаштом, кандидат полаже заклетву: да ће се верно покоравати Господину Јерониму „великоме мајстору" овога ордена, као и «другим старешинама ове милиције", и да ће тачно да врши све што штатут прописује. А главно правило тих штатута, и управо главна нобуда за целу установу, исказана је у члану, који прописује ово; «Сваки је витез дужан да пође у рат противу неверника (Турака) с одобрењем суверена или његовог местозаступника, или и вице-заступника, или и великог канцелара орденског. Ако се у рату јуначки понаша и храбро у боју иогине, онда његов најстарији син ступа на његово место, постаје витез ордена и ужива све почасти, које се витезу одају. И сви су витезови дужни да иду заједно у чети са сувереном ордена, куда овоме буде воља да их поведе, и сви су дужни да се под једном заставохм боре нротиву непријатеља, бранећи орденског