Otadžbina

1

230

ЈЕДАН ПРИЈОГ БОЈУ НА ЉУБИЋУ

ску. До Рудника се ишло још доста добре воље. Алн, кад на Рудннку, на месту Прлинама, виде Ћај-иаша мргве непокопане Турке, он је, веле, сетно махнуо главом н рекао: «Нема овде мира!" и изрази се да ваља и Живана носећи, чим стигну у Чачак. Тако љут снђе у Мајдан где ианраве грдну силу н запале цркву.... Још 1876., кад сам ишао у првом рату на ново-пазарску границу, пешке као ђак, нађем у Брђанима код једне водеиице неког старца Мијанла, који нам иоказиваше још кајише што их је на Дубљу с Турчина скинуо. Овај Мијаило говораше нама: (( Е> моја децо, не знате ви шта су Турци. Ето овуде ио овнм селима они су хватали двцу и метали их на муке...." игд. Сила Ћај-нашина сјури се и у Чачак у први сумрак. Живан новиче слузи: «деде амо да се прихватају коњи, да се ватра ложи и т. д." али се тако, док су Турци одјахивали, измакне и срећно пређе Мораву и за ноћ се врати у село, опере ноге ракијом и оде са спремом у логор Књазу Мплошу, који је у том стигао на Љубић. Ког је то све дана било ја не знам. Знам само то , да је и Живаи Стојановић учествовао у једном сукобу на Љубићу и добио ^отео) вранца, кога је носле јахао и у боју на Дубљу, одакле је опет донео једну дугу пушку, коју ја данас имам п чувам. Пре или носле кога од бојева на Љубићу, даде Књаз Милош Обреновић томе Живану Стојановићу овај, напред споменути: ,,П А С О Ш Показатељ сего Живан из Живковаца , који походи до у Качер коморе с дозволењем довести. Да му иико не би смео ни на пут стати. Даио му у логору 25. маја 1815. М. 11. Милош О бреновић." Равно педесет годпиа био је овај докуменат у нашој нородици. Но године 1865. мој отац Маринко, син Живанов. из узрока кога ја не знам, ношаље оригинал Књазу