Otadžbina

22

У с к о к

— А бабо, кад је љут на мене, увијек каже, да ћу ја бити с временом као Мирослав.... Најпоелије, не би ми ни жао било да му наликујем и да ме се свак боји, та видјела см како је само наочит! — Ух, не говори тако! — рече сестра. У њиховом једноличном и скученом животу сусрет са Мирославом бјеше знатан догађај, који учини, да њих двоје за њеколико дана насамо о томе разговараху, Кнез Непомук баш се у то вријеме спремаше на далеки пут у Беч и на дуго одсуство. Јан и Лудмила. и кад отац бјеше назочан, зврљаху много по околини , а кад он отиде, тада се и не скрасују у кући, само ако вријеме допушта. Послије очина одласка, брат и сестра често се навраћаху у поменуту дубраву, надајући се опет удесити тајанственога рођака. Али им жеља би залудна. Како их је копкало да дознаду што подробније о њему, а како ни од попа, ни од брата ЈосиФа, ни од седморо, осморо слугу у двору, ни од ближих кметића не могаху чути што чули не бјеху, то се обратише њекоме старчићу, ислуженоме војнику, који је два пута недјељно доносио ношту из котарскога града у замак, и који је, разумије се, с истога узрока свраћао и у Мирославов дворац. И прије тога, кад оца не бјеше дома, дјеца праћаху поштоношу Мишка, запиткујући га које о чем, сад се човјек зачуди што они навалише питањима о човјеку, за кога Мишко знадијаше, да се зло говори у двору. Као опрезан сиромах. сумњајући о свему, избјегавао је говор о томе, али увјеривши се, да дјецу покреће радозналост и ништа друго, Мишко их задовољи потпуно. У њеколико махова, они дознадоше ч многе потанкости о дворцу и његовој околини, о теткама Сидонији и Јулији, о малом Вацлаву, сестрићу кн. Мирослава, и, што их је највише занимало, о мајмуну, папагају и двијема дивокозама, које је срећни Вацлав имао у својој државини. Мало по мало, ослаби њихова бојажљивост, те се једнога дана са Мишком станише пред рођаковим дворцем....