Otadžbina, May 01, 1892, page 586

ЈЕВЂЕНИЈЕ ОГћЕГИН

Слуша Тања несрећница. Он јој пружи руку стално. Али тада («махинално !") Не учини исто Тања, Већ грудима главу склања. Крај ограде двору оде... Мирно с њиме на праг стаје; И не сумња нико шта је. Јер и пољска већ слобода Има срећно право своје. К'о у горде Москве што је. XVIII. Читаоче, признај сада, Да је добро учинио Јевђеније с Тањом тада. Није једном такав био, Чиста срца, топлих груди. Али пакост злобних људи На њему се често свети. Јер друштво му, душман клети јИТто и исто бити може) Закачку му нађу лако. Свог душмана има свако; Ал' друга нас чувај, Боже! Ах, то друштво, друштво грозно, И ја сам га добро позн'о ! XIX. Па зар није ? — Ал' ја слажем Само пусте, црне снове. Ал' узгред ћу још да кажем : Сви потворе радо нове Што их ниске душе створе, II а их шире црње, горе. Нема лажи, нема репа.