Palanka u planini i Lutanja

ХМ 5 Предговор

једном писму. Она се шали каткад говорећи о својим болестима: — „болести којих имам изобиља на лагеру“. Наравно, она иху суштини схвата озбиљно и сасвим правилно рачуна са њима. „Колико би ми времена требало да напишем роман Сигурно оно-

лико колико више немам пред собом“, — пише она кад јој је предложено да „Паланку у планини“ разради у роман. Као што се већ по овоме види, њена ведрина постаје философија, резигнација, помирење са судбином; она налази утехеи у оном што би иначе било“ несрећа. „Моја болест уопште није туберкулоза него рак, а казали су ми да је туберкулоза да би ме умирили“, пише она кад јој је дата диагноза рака, „Како је туберкулоза симпатична према овој страшној болести!“ пише она други пут. Или мало доцније: „постоји велика нада да је код мене ипак само туберкулоза“. Најзад: — „Целе зиме нисам радила ништа, ни сад још не радим. Чекам сунце и боље расположење. Сунца већ по мало имамо, а расположење ће наићи чим се потпуно уверим да ме моја стара, верна друга, туберкулоза, није напустила“. То је, наравно, све философија, али је и врло тужно, као што је и врло лепо казано; ови примери, иако само из приватних писама, сведоче 0 њеним стилистичким особинама исто колико и о философији и исто као и њена књижевна дела. Други примери, опет из писама, још су боља сведочанства о томе. Пазите нпр. какав је овај песимистички коментар теорији о бесмртности душе: „Потпуно схватам какво би то блаженство било кад би душа доиста некад могла постојати без тела“. Или ова страшна компарација: — „Осећам се врло често као они војници из Ље5 стогх де