Pašić : ilustrovani radikalni almanah

и! EK EE:

ИЦ 4

Мани РУ

Алманах ПАШИЋ |

код Вратарнице између дрганизова-

__ НИХ Књажевачких устаника и вла-

диних трупа.

Пашић. Јаша, Томић, Влада „Ћоса". Ђока Лазаревић и отац му Риста били су спремни на полазак када сазвадоше, да је у Кули и Аца Отанојевић. Нашавши се с њим сазнадоше вест, која их није ни мало 06радовала, да је све свршено и да је и он једва избегао. |

Овде изложено најбоље демантује злонамерно тврђење, да је Пашић

1853. побегао п изневерио своје друтове у Београду. Ми смо се тим питањем бавили и у нашем напису 1883, у првој књизи Алманаха, а. из успомена једног од најглавнијих учесника у Буни честитога. Аце Станојевића, који доносимо на 33. стра-

Добрица Матковић, велики жупан Брегалничке Области у Штипу

ни. јасно произилази, да Пашић није побегао. Напротив јасно је, да су У тим мучним тренутцима њега. изневерили његови другови из Београда, који су у последњем тренутку малаксали и нису у себи нашли довољно смелости, да изврше своју судбоносну одлуку са тајне седнице. коју смо горе цитира:ти.

У својој скоро објављеној књизи „Тимочка Буна један од чланова Главног Одбора Раша Милошевић нетачно представља овај моменат. Факт је, да је Раша у договору са Таушановићем послао у Земун госпоЂђицу доктор Марију Зиболдову,“ да

з) Више о њој и њеној улози у догађајима 1888 ваћи ће наши читаоци у напису „Жене у радикалном покрету“. у

она нађе познатог земунског штампара Грабовачког и да преко њега саошшти Пашићу да се одмах врати у Београд, јер су се они решили, да не иду. Да није постојала већ ранија одлука, да заједно најпречим путем похитају у побуњене крајеве и да со томе није било претходног споразума који би разлог руководио Рашшу и Таушановића. да поверавају ову

мисију Зиболдовоје Зашто би они њу слали Пашићу с поруком,

па се

пе

Василије Трбић, чувени комитски војвода и првак радикала Маркова Прилепа

враћа, у сваком случају да их не чека; Мисија Зиболдове потврђује са сигурношћу нашу тезу, у толико јаче што је госпођица Зиболд још живи сведок,

Они су, док их је Пашић очекивас у Земуну и због тога и сам одоцнио, одустали од тога да следују Џашићеву примеру и познатој одлуди за то, што је већ било доцкан, јер се у Београду пронео глас, да је буна већ угушена, а знали су да нема докава за њихову кривицу.

Kana се госпођица, Зиболд по обављеној мисији, вратила из Земуна, затекла, је код куће Рашине (и своје) забринуте Таушановића и Перу Тодоровића, поред Раше, који су с ве-

„ликим нестрпљењем очекивали, ка-

кве ће им гласе она донети. Када, им је Зиболдова рекла, да се на њих чека они нису знали нашто да се одлуче, колебали су се. Уз Зиболдову, која је препоручивала, да се. одмах иде, стаде одлучно и госпођа, др. Драга Рашина.

И тако две жене одмучношћу своJo победе тројицу народних вођа. u би одлучено, да сви још те ноћи иду.

Међу тим, било је већ доцкан за, извођење те одоцнеле одлуке, пошто су те ноћи сви ухваћени на легалу и

Страна, 25,

одмах оковани и бачени у томруке горњег београдског града.

Године 1883. Пашић је коректно поступио покоривши се одлуци, која је донета и са његовим саизвољењем. У емиграцији, врло тешкој и горкој, Пашић је провео дуже од свих радикалних емиграната. Осуђени и утамничени помиловани су на нову годину 1886. не из осећаја, милосрђа и човекољубља, јер је маса потпуно невиних осуђена,) но из политичких рачуна Краља Милана у којима се ипак преварио. Од тога помиловања изузети су осуђени, који су се налазили у емиграцији, дакле и Пашић, Но годину дана доцније, 22. децембра 1887. Краљ Милан је по миловао и све емигранте. Али јен д-

Миливој Петровић, велики жупав Бачке Областа у Сомбору

вога пута учинио изузетак само % једино трема Николе Пашићу, зар да и још једном тако убедљиво покажа, како је Пашић, снага, које се највише бојао. Глумац, као и увек, он је свој страх покрио плаштом „осећања дужности према Отаџбини и љубави према њој. Та љубав диктовала. му је — мржњу према Пашићу, па је чак навео и неке тобожње

%) Када је у јутру на нову годину пукао глас у Нишу о ослобођењу радикалних осуђеника, и то управник казненог завода саопштио председнику нишког суда Андри Грујину, 1883. члану преког суда у Зајечару, онда је овај рекао: „Хм, дакле пуштени! Нису, вала, ни били криви...“ Види о овоме „Политичка Историја Србије у другој половини деветнаестога века“ од Живана Живановића, књига Ш., страна 298.