Pastir

745

дана, то ге већ 12 дана нрема пређашњем, а ово Ге и тешко и шкодљиво. И сад има макар гедан од тих старих наших свештеника, кош памте те тридневне наше елаве, кош памте, да Ге све гедно било за парохиганина, или му попа дошао на први дан славе, или на другн и трећи; гер се то сматрало као да Ге нервзделно. Зла ту, келимо, нема никаквога, што се попа нуди, да свом нарохиГанину дође на славу и да му колач прсреже; напротив тога нека иде свакад и свакоме, где само хоће н кад може да досии. И понуда његова у овоме смислу не само не заслужуГе презрења већ напротив и препоруке. Но шта ћемо за оно друго што се норед те законе и лене понуде прибавља: „а хоће ли вити што за попу ? Нашта ово личи, и како ли то одговара оном узвишеном, оном светом делу свештениковом, о коме сад тек говорисмо да Ге свештеник рад, да га ради олакшице свог парохиганина изврши у кући. Рећићете: „сувишан труд, заслужуге и сувишне награде!“ Тако Ге! Но зашто да му та награда долази таквим унижавагућим начином ?.. Неки свештеници у овом свештенодегству иду Гошдаље: они се не шале тако претходно и не иреноручугу по издаље већ имаГу навик проводити шалу у време самог тог свештенодегства, у време резања колача. Тако на прилику узму колач у руке, прекрсте га и благослове, па одпочну резати, Но у овом дегству они нарочито оклизну ножем низ колач изражавагући ту мисао, да нож неће, багаги, да сече. „Шта Ге ово, домаћине?“ рећиће попа тобож зачуђен? На то ће му други неко кош га разуме одговорити: „штаге? наравно да треба попи што писати.“ II домаћин одпочиње на ово да обриче. Но ако 1е нисанига мала, кога од нрилике не подилази цифри нвмењеноц онда пона почиње изнова резати колач, и нож се изнова издеврљи. Ова церемошпа повторава се но кадкад више пута, докле год парохиганин незадо вољи захтевања свештеникова. А ниге ли такав свештеник