Pesma o kralju Nalu : ulomak iz staroindiskoga "Mahabharata"

32

Т. МАРЕТИЋ

Преко мере тако тужећ

'Попут орла попут морског У велике, жалостиво, ' Све једнако јаучући

И лутајућ кћи Бхимова Изненада намери се

На удава, грдну змију, Који гладан њу спопаде. А кад удав ста је давит, Она у јаду пливајућ

Не плакаше толко себе, Колико Нишађанина.

„Јој браничу ! зашто к мени Небрањеној ни од кога Не притечеш, гдеу шуми Мене змија ево дави: Како ће ти, краљу, бити, Кад се после будеш мене Сећо отклет, натраг добив Памет, разум и све благо 7 Трудну, гладну и клонулу Тко ће тад, Нишађанине, Тигровит краљу без мане, Умор теби разбијати 2"

Тада ловац неки ходећ Непроходном шумом оном Чу, где цвили Дамајанта, И потрчи брзо тамо,

Када ловац тај угледа. Како змија стаде давит Дамајанту окатицу,

Он приступи брже к њојзи И распори спред удава Оштрим мачем, да већ удав Противит се не могаше; Онда ловап исече га, Ослободи Дамајанту

И водом је затим опрг, Да јој хлеба, умири је,

Па упита њу, Бхараше:

90

105

110