Pesme Branka Radičevića sa pismima njegovim i jednim spisom u prozi
390
БРАНКО РАДИЧЕВИЋ
(Са похода ненаднога, |
Но да л зрно то запишта 2
— Ветар, ветар, — опет ништа! Али можда какво чудо...
(Ох, мани се, срце лудо,
За те да се вишњи брине !
За боље се чуда чине,
Давно т звезда потавнела, Хајд са света, хајде, бела. —
Тако крчми већ дођоше, И унутра униђоше,
Он у кута тамо једна
Уза зида клону ледна, Чело тиска уза њега,
Јер ту цели огањ лега, Мисли, што би са њим сада, Мисли, ал не у назада, Јер отуда баш никака
Не: да њему љупка зрака. Та времена, другим мила, Њему проше ко страшила. Па од себе да страх тури, К'о дечица он зажмури, Па се одби у свет тамом, _ И ето га сад над јамом, Назад никуд, а напреда
_ Куд ће, јадан, да погледа!
„Одох, одох“, тако стаде. И точак му на ум паде, „Ох, последња зашт фишека.
"Не оборих на себека,
Па бих сад већ миран био".
190:
је Ко сл
215