Pesme i drame / Milutin Bojić

ПРОЛОГ

ЧСрушени су дворци, копља у прах паше. Ваше ситне мржње и велика дела Збрисало је време. Само суза врела Потече и тражи светле очи ваше.

Сећање ме међу ваше дане гони;

О праштајте што вам прах дижем из мира Износећи један дан с вашега пира,

Где уз ритам чаша звон посмртни звони.

О, праштајте, сени, васкрсните редом!

У свечаном руху нек ход ваш се креће, Опевајте дан што вратити се неће,

Да сањамо сјај, над успоменом бледом.

Ми видимо да сте често били ниски,

Па ипак смо горди, јер моћни и смели Чинили сте што сте морали и хтели. Волимо вас топло — били сте нам блиски;

И јер сваку стопу ове трошне груде Којом од вајкада хорде дивље хрле, Вечни друм на коме гомиле су мрле. Заливасте крвљу да српскија буде.

Васкрсните гордо и верама трима Испричајте песму из великих дана, Песму топлих срца, хладних јатагана, «Са попришта вечног Византа и Рима!