Pesme i drame / Milutin Bojić

232 М. БОЈИЋ

Царица Господару, ноћас сувише си пио. Цар као у бунилу Треба лећи,.. Царица Хајде, и нек поноћ збрише Траг на успомену страшне ноћи ове. Нека свежи ловор врх нас замирише, Да сањамо славу и победне снове. Цар Раније усхићење га опет обузима. Диже се. (О, тамо су снови, кад се сунце проспе, Кад позлати мрамор и кад мора грли. (Пада у екстазу) Тамо поноћ блиста, кад се сребром оспе. Молитва оданде у небеса хрли. Тамо тече пожар месеца разливен. У орлове царске сјај ћу да му стопим. Васкрснуће Господ на Голготи скривен: Тамо Визант чека да му очи склопим. Тамо, видиш тамо, где плаве маглине, Тамо ћу престоле мождином да шкропим, Тамо да поробим кланце и долине, Тамо Визант.. (Окрене се са широким гестом као да зове сина. Но кад га спази смрвљена крај прозора и оборене главе, он понова јаукне) Сине! Више се сруши но што седне у столицу. Падне му мач. Он осећа сву трагедију, чита сву будућност. Урош

резигнирано диже главу с очима пуним суза. Царица престрављена стоји као кип.

На позорници је потпуно ноћ, само ова три узбуђена лица осветљава светлост из трпезарије.

Цар диже главу лагано. (Он више није бесан. Као рањена звер која тражи саучешна, гледа тупо, неокређено у сина, а с усана му склизи, као одјек тешких мисли што му јуре по лави, недовршено питање:

„..Кад ја очи склопим!